DA LI SU RANI HRIŠĆANI IMALI BIBLIJU?
Najstariji hrišćani nisu verovali u Novi zavet. Nisu mogli. Jer još nije postojao.
Kada je Pavle pohvalio mladog Timoteja rekavši: „Jer ti od detinjstva poznaješ Sveto Pismo, koje može da ti da mudrost, da se spaseš verom u Hrista“ (2. Timoteju 3:15), jedino „ Sveto pismo“ o kome ja Pavle tada govorio bilo je ono koje danas hrišćani nazivaju Starim zavetom. Kada Pavle objašnjava u sledeća dva stiha da je „svako pismo nadahnuto od Boga korisno i za pouku, za pobijanje, za ispravljanje, za obuku u pravednosti; tako će Božji čovek biti spreman i opremljen za svako dobro delo“, govori on o Jevrejskoj Bibliji.
DA LI JE BIBLIJA SVE ŠTO NAM JE POTREBNO ZA SPASENJE?
Više puta su mi revni protestanti „koji veruju u Bibliju“ rekli da su Mormonova knjiga i savremeno Otkrivenje nepotrebni i suvišni jer je Timotej već imao dovoljno Svetih pisama da mu „daju mudrosti za spasenje“ i „učine ga spremnim za svako dobro delo“. ” “. Oni pogrešno pretpostavljaju da je Pavle mislio na Bibliju kakvu oni poznaju. Ali takav njihov argument takođe govori da nam je i Novi zavet suvišan.
2 Timotej je verovatno napisan oko 64. godine nove ere, na kraju života apostola Pavla. Naravno, većina, ako ne i sva druga njegova pisma su već bila napisana i poslata do tada. Ali oni još nisu bili sakupljeni u jednu knjigu i tako bili dostupni većinama hrišćanskih zajednica tog vremena. Bez štamparskih mašina, savremenog prevoza i lake komunikacije, verovatno je to bilo veoma taško. Zato je prilično sigurno da nisu svi znali za sve tadašnje poslanice apostola. Pored toga, četiri jevanđelja, Otkrivenje i mnoga druga novozavetna pisma najverovatnije još nisu bila napisana.
Prošlo je skoro 20 godina između Hristovog raspeća i Pavlovog prvog pisma (1. Solunjanima, napisano oko 52. godine nove ere), a moglo je da prođe i do 60 godina ili više pre nego što je napisana poslednja knjiga Novog Zaveta. (Neki naučnici produžavaju ovaj interval na čak 120 godina.) A onda je bilo potrebno još više vremena za prikupljanje raznih knjiga, njihovo kopiranje i stvaranje kanonskih spisa. U stvari, kompletni tekstovi Novog zaveta su još uvek bili relativno retki sve dok Johanes Gutenberg nije izumeo štampariju sredinom 15. veka. Pojedinci su retko, ako su ikada, posedovali sopstvene primerke; vrlo malo elitnih zajednica imalo je kompletan skup biblijskih spisa. Plus, većina ljudi je ionako bila nepismena. S obzirom na retkost knjiga, nepismenost nije bila težak teret, a podsticaj za učenje čitanja bio je relativno nizak.
ŠTA NAS JAČA PORED BIBLIJE?
To znači da su mnoge generacije hrišćana živele i umrle bez pristupa Novom zavetu kakav danas poznajemo i uzimamo zdravo za gotovo. Dakle, mora postojati nešto drugo što ih je učinilo hrišćanima, nešto pre prihvatanja Novog zaveta.
Šta je to bilo? To je očigledno bilo priznanje Isusa Hrista kao Gospoda i Gospodara. U prvim danima hrišćanskog pokreta takva spremnost je došla kroz lično upoznavanje sa njim, kroz slušanje i prihvatanje njegovih učenja. Kasnije je to došlo kroz prihvatanje učenja njegovih apostola i drugih misionara – koja su se u gotovo svim slučajevima i dalje prenosila usmeno. Kada su apostoli i prvi hrišćanski učenici napustili zemlju, zadatak da prenesu Isusovo učenje i događaje njegove službe, njegovo raspeće i vaskrsenje pali su na sledeću generaciju. Ponekad su dobijali jevanđelje ili pismo ili dva, ali su se verovatno najčešće oslanjali na usmeno predanje i pamćenje.
Ovo je još jedan pokazatelj onoga što je ljude činilo hrišćanima u najranijim vremenima: zajedništvo sa crkvom i Hristovim učenicima. Kako je rekao sveti Ignjatije Antiohijski (oko 108. godine nove ere) u svom postapostolskom periodu, da bi bio hrišćanin morao je biti u zajednici sa svojim hrišćanskim episkopom. Crkva je postojala pre Novog zaveta. Napisala je knjige Novog zaveta i definisala biblijski kanon. Biblija nije izgradila crkvu, ali je crkva izgradila Bibliju.
